Kako se škola odnosi prema razlikama među generacijama?
Sadašnje stanje je bez presedana u istoriji obrazovanja: pet generacija je prisutno u isto vreme. Sama ova činjenica izaziva ogromne tenzije. Bejbi bum generacija ne može da se nosi sa alfa generacijom, ali je i generacija X u nevolji, a ni mlade generacije Z i alfa se ne razumeju međusobno, iako pripadaju istoj biološkoj generaciji. Ali mnogi drugi problemi takođe smanjuju efikasnost obrazovanja: veoma različito socijalno poreklo dece, psihičko opterećenje dece, čiji su glavni uzroci neprestane, brze i obilne informacije, nefunkcionalnost porodice, neorganizovana društvena pravila, vodeći uticaj medija. Mediji imaju apsolutnu moć u oblikovanju društvenog raspoloženja i društvenih kretanja. Najveći problem je što nismo svesni generacijskih problema.
Obrazovanje, gde se ovaj problem najviše pojavljuje, ne pokušava da se prilagodi karakteristikama i potrebama različitih generacija. Međutim, svaka generacija ima svoje potencijale, koje prvo treba prepoznati, a zatim iskoristiti. Škola ima ključnu ulogu u pokretanju generacijskog dijaloga, odnosno trebalo bi. Jer trenutno ne postoji taj društveni dijalog. Društvo budućnosti će stajati ili pasti na ovome: da li možemo ili ne možemo da se nosimo sa generacijskim razlikama. A ovo mora početi u obrazovanju, jer je tradicionalna porodica trenutno nemoćna. (U stvari, ovaj dijalog trebalo bi da počne u medijima, jer mediji imaju trenutno najveći uticaj na društvo.)
Samo, postoji problem: osnovna funkcija škole kao društvene institucije je očuvanje, prenošenje društvenih normi funkcionisanja na nove generacije i održavanje postojećih društvenih uslova. Dakle, funkcija obrazovanja nije društvena promena, a još manje samostalno delovanje koje zadovoljava nove društvene potrebe. Škola deluje u jednom pravcu, svi elementi predstavljaju izazov za učenika. Sistem koji radi i unazad (retroaktivno), gde učenik takođe može da utiče, je tabu. Otuda i problem, pošto je ipak krenulo unazad, učenici „zahtevaju“ da se uvaže njihove potrebe. Njihova potreba se manifestuje u otporu prema školi u pasivnosti i sve češćem nasilju u školi, uz bahatost roditelja.
Međutim, poruka je jasna: stara škola ne služi onima kojima je namenjena, iako funkcioniše. To je disfunkcija najznačajnije intstitucije društva.
Škola će se u narednoj deceniji nužno transformisati, neće nestati, jer se ne može na drugi način zameniti, to je društvena potreba.
