Od svih društvenih sistema, školski sistem najteže podnosi reforme. Svaka reforma ga slabi, umesto da ga jača. Trenutno je upravo škola, među svim društvenim institucijama, u najvećoj krizi. To je slučaj svuda u svetu, ali posebno u zemljama „istočnog bloka“ koje su prošle kroz tranziciju posle promene sistema.
Zašto?
U bipolarnom svetskom poretku socijalistički obrazovni model bio je značajno efikasniji – zasnivao se na kolektivizmu i jednakosti. Obrazovao je uspešnije i pripremljenije stručnjake nego kapitalistički školski sistem. Posledica toga bio je masovni „odliv mozgova“ iz socijalističkih zemalja, što traje i danas. Međutim, društvene promene u tranzicionim zemljama preoblikovale su društvo u širini i dubini. U školu sada dolaze deca iz veoma različitih socijalnih sredina: jedni sa margine društva, drugi iz njegovih viših slojeva. Ove kulturne i socijalne razlike proizvode ogromne tenzije i nezadovoljstvo. Humanistički društveni principi protive se socijalnoj segregaciji, pa se o ovom problemu često i ne govori – ostaje tabu.
U socijalističkom modelu postojale su samo državne škole, a i kasnije, kada su pravila promenjena, drugi oblici škola se nisu u većoj meri razvili.
U razvijenim zemljama postoje četiri tipa škola, sve funkcionišu prema istim zakonskim propisima, a razlika je u organizaciji rada, finansiranju i metodama.
- Državna škola – osnivač, finansijer i rukovodilac je država.
- Privatna škola – u vlasništvu privatnika, finansira se školarinom.
- Crkvena škola – osnivač i finansijer je crkva ili verska zajednica.
- Fondacijska škola – osnivač je fondacija, finansiranje je mešovito: iz fondacijskih prihoda, ali i državne podrške ili delimično školarine.
Ovi modeli daju šire mogućnosti: roditelji i nastavnici mogu da biraju okruženje u skladu sa vrednostima i potrebama. Fondacijske škole sa blažim pravilima pogodnije su za učenike sa teškoćama u učenju, dok su strože, znanjem orijentisane crkvene škole bliže onima koji teže visokim rezultatima. Privatne škole funkcionišu u širokom spektru – od „takmičarskih ustanova“ sa visokim standardima, do „škola igre“ koje stavljaju akcenat na druge veštine. Državne osnovne škole svuda su besplatne i imaju obavezu da prihvate svu decu, dok ostali modeli rade na ugovornoj osnovi – ugovor se može raskinuti ako se pravila ne poštuju.
Kod nas, međutim, gotovo da postoje samo državne škole, koje sve teže ispunjavaju društvene potrebe. Da postoje i drugi tipovi u većem broju, sistem bi bio strukturiraniji. I nastavnici bi mogli da biraju ustanovu u skladu sa svojom stručnom kompetencijom i ličnim opredeljenjem, a roditelji u skladu sa potrebama dece. To bi značajno rasteretilo društvo i smanjilo tenzije.
Zašto je ovo važno?
Nove generacije su izrazito heterogene u svakom smislu. Nemoguće ih je obrazovati unutar starog, homogenog sistema zasnovanog na kolektivizmu. Ako se školski sistem hitno ne promeni, urušiće se: sve više ljudi će ga tužiti i bojkotovati, a škole će ostati nemoćne.
Potreban je obrazovni sistem mnogo šireg spektra. A to neće biti jeftino.
