Kako se porodica odnosi na generacijske razlike?
Sve porodice, bez obzira na društveni rang,
opterećene su snažnim generacijskim antagonizmima.
Mnogi sukobi u porodicama proizilaze iz generacijskih
razlika. Generacijske razlike se često manifestuju u
kontrastima. Ove suprotnosti su često nespojive.
Porodice ne mogu ovo pravilno da podnesu.
Na osnovu dva modela, članovi porodice sređuju
generacijske razlike. Jedno od „rešenja” je prekid
dijaloga, članovi porodice se povlače i udaljavaju jedni od
drugih. Drugi je otvoreni sukob, koja se često završava
agresijom. Roditelji svoju decu često doživljavaju kao
slabu, neodgovornu i nepouzdanu osobu. Osećaju da
imaju gotovo beznačajan uticaj, zato su anksiozni, imaju
grižu savesti, i osećaju se bespomoćno. U određenom
trenutku, svaki roditelj postavlja pitanje: „Gde
sam pogrešio?“ Jer u njihovo vreme roditelj je imao
odlučujuću ulogu u njihovoj socijalizaciji, i ne razumeju
zašto sad oni nemaju. Nisu oni krivi, to je generacijski
problem, drugačija su vremena.
A deca svoje roditelje doživljavaju kao nedostižne,
nerazumljive i neosetljive, zbog čega nemaju poverenja
u njih. Oni isto sebe krive, postavljaju pitanje: „Zašto
nisam dovoljno dobar, zašto me ne vole?” Ne mogu da
zamisle u kakvim su uslovima odrastali njihovi roditelji,
zato problem identifikuju kao lični problem, a ne kao
generacijski problem.
Treća opcija (to bi bilo rešenje) je sagledavanje
generacijskih razlika, njihovo pomirenje i stvaranje
konsenzusa. Ovo je veoma retko, jer u većini slučajeva
članovi porodice ne mogu ni da identifikuju da iza
sukoba stoji generacijska razlika. Generacijske razlike
su identifikovane kao mane karaktera. Ne poznaju
opšte karakteristike generacija, nemaju generacijski
identitet.
Trenutno, deca u porodicama često pripadaju
dvema različitim generacijama, generaciji Z i generaciji
alfa, ali se dešava da je jedan roditelj Y, a drugi X. Ova
veoma različita generacijska pozadina veoma otežava
funkcionisanje porodica. To čini funkcionalnu porodicu
praktično nemogućom, zbog čega je trenutni porodični
model u krizi i generalno preopterećen problemima. Čiji
su koreni u mnogim slučajevima različito generacijsko
poreklo članova porodice. Odrasli Y tačno osećaju da su
vrednosti X generacije „zastarele“ i da nisu društveno
konstruktivna sila. Štaviše, principi i vrednosti Y
generacije donose rezultate samo u sadašnjosti,
budućnost zahteva nešto drugo. Dakle, tradicionalno
obrazovanje i vaspitanje su istorijski propali u ovom
trenutku. Vrednosti koje trenutno nudimo, ili čak
namećemo Z i alfa generacijama, su nepotrebne. Oni to
instinktivno osećaju, pa odbacuju, zato su „nevaspitani i
divlji“. To dovodi do stalnih i naizgled nerešivih sukoba.
